Neprestano ga slutim na ivici kadra svog vidnog polja.

Mnogi mi prilaze, nešto pitaju, traže da ih fotografišem i odmah odu. On je uvek izdvojen od drugih. Ne pita ništa, ne traži ništa. Jednostavno, tu je.

Radnici, sestre, lekari me vode od paviljona do paviljona. Posle nekog vremena i sam se snalazim.
– Sada znate i sami, samo pravo niz hodnik, kaže mi sestra.

Osećam kako se kreće uz suprotan zid, jedan korak iza. Zastanem, pogledam ga i pitam: - Hoćeš li da te slikam? Osmeh na njegovom licu. Lagano prilazi dok mu ne pokažem rukom da stane. Dok čeka da podesim foto-aparat klati se s noge na nogu.

– Nema dovoljno svetla, ako se pomeraš biće neoštro i...

U pola rečenice se trgnem ljut na sebe jer mehanički ponavljam reči namenjene jednom drugom svetu i brzo pokušavam da smislim jednostavnije objašnjenje, ali, on je već poput vojnika u stavu mirno. Lagano kadriram, ne dišem bojeći se da će duga ekspozicija dovesti do neoštrine.

– Eto, gotovo!

Gleda me bez reči, ne skidajući osmeh sa lica. Shvatam da je to najveće hvala koje može da uputi.
Lagano se okreće i odlazi.

Tog trenutka doživeo sam jedan od najvećih strahova. Šta da nisam shvatio? Šta da nisam obratio pažnjut? Šta da sam mislio o nečem drugom? On je očekivao da ga primetim, da mu posvetim malo vremena, ni jednog trenutka ne pokušavajući da se nametne, čak ni da pridje blizu. Koliko sam mogao da ga povredim?

Uvek ga se setim kada razgovaram ili nešto radim, a neko me prekine uz rečenice iz kojih izbija: moje, meni, ja... i samo ja, posle čega, bez molim i hvala, ode ne ostavljajuću mi ni jednu pozitivnu misao.

Ponekad se čuvari čovečnosti i emocija nalaze na najčudnijim mestima. Ovo je moj čuvar.